СТАВОВИ

ДЕКЛАРАЦИЈА О СВЕТИЊИ ЉУДСКОГ ЖИВОТА

     Декларација о светињи људског живота је настала из потребе за успостављањем опште прихваћеног става о питањима вештачког прекида трудноће, еутаназије, клонирања и вештачке или in vitro оплодње, као и односа здравствених радника према овим проблемима модерне медицинске етике и друштва у целини. Овај правни акт, који су на иницијативу Удружења православних медицинара „Витез“ из Београда (чији су чланови сачинили текст Декларације) и Српског сабора Двери једногласно усвојили представници из преко педесет омладинских удружења православно-националне оријентације на недавно одржаном Сабору српске омладине у манастиру Студеници, пре свега је упућен здравственим радницима, али и широј јавности на разматрање.
     Иницијатори ове декларације желели су да на овај начин започну много ширу кампању за Културу Живота која би обухватала борбу против свих елемената Културе смрти, а то су вештачки абортуси, сексуално образовање Новог доба, клонирање, порнографија, еутаназија, контрола рађања, наркоманија итд.
     Ова Декларација је на неки начин јединствена у нашој земљи, јер се темељи на већ прихваћеним правним актима Уједињених нација и Савета Европе, као и на правно формулисаним ставовима Светске здравствене асоцијације и Светске федерације доктора који поштују људски живот. Дакле, друга сврха ове наше Декларације је указивање да у Европској унији, али и на Западу у целини, постоје упоришне законодавне тачке које су у потпуности у служби Културе Живота.
     С пуним правом се може тврдити да је камен темељац на коме почива Култура смрти научна заблуда да људски живот не почиње од момента зачећа. Сва озбиљна научна истраживања, нарочито из области ембриологије, недвосмислено показују и доказују управо супротно. Свакодневна практична примена ове заблуде нас води све дубље и дубље у поноре моралне и сваке друге деградације човека као личности и човечанства у целини, почевши од вештачких абортуса, с правом названих Холокаустом Новог доба, па до покушаја клонирања људских бића као потребе обездуховљене модерне културе и цивилизације да живи и траје вечно, цивилизације која се, одрекавши се Христа, одрекла и Његове победе над смрћу, Васкрсења и вечног живота у Царству Небеском.
     Имајући ову заблуду стално у виду, сматрамо да је њихова дужност да увек и на сваком месту сведоче научну истину о почетку људског живота, не би ли дали свој допринос у поновном успостављању Културе Живота. Декларација о светињи људског живота је само почетак, али исто тако и веома важан документ који јасно профилише нашу опредељеност за Културу Живота, а против Културе смрти. Уздајући се у Божју помоћ и нашу саборност, настављамо нашу борбу кроз Покрет за живот и позивамо све људе добре воље да нам се придруже.

     Имајући у виду:

     износимо на јавну расправу следећу Декларацију:

• Члан 1.
  
  Људски живот почиње од момента зачећа, тј. од тренутка када долази до контакта између мушке и женске полне ћелије.
       Живо људско биће које расте, развија се, сазрева, стари и умире је суштински непромењено од момента зачећа до краја свог живота.
       Свако живо људско биће је уникатно од момента зачећа до краја живота, и самим тим од непроцењиве вредности.
       Интереси и добробит људског бића морају да преовлађују над интересима друштва или науке.


• Члан 2.
  
  Дужност сваког здравственог радника је да служи животу од његовог почетка, тј. од момента зачећа.
       Здравствени радник мора апсолутно поштовати светињу људског живота, без обзира на старост, болест, ментални и физички инвалидитет, пол, расу, нацију или вероисповест човека, тј. болесника.


• Члан 3.
  
  Вештачки прекид трудноће представља намерно и насилно одузимање елементарног права на живот и самог живота као светиње.
       У ситуацији када је живот мајке угрожен продужавањем трудноће, здравствени радник је дужан да учини све да спасе како мајчин живот, тако и живот нерођеног детета.
       Намерно убиство нерођеног детета ради решавања социјалних, економских или еугеничких проблема је у директној супротности са елементарним људским правом на живот, као и са етиком здравственог радника.


• Члан 4.
  
  У складу са Хелсиншком декларацијом(1975), потврђујемо да се људско биће никада не сме користити у сврхе експериментисања или експлоатације.
       Људски живот је светиња, уникатност и од непроцењиве вредности од момента зачећа до краја живота, те као такав, не сме бити прекинут без обзира на животну старост.
       Имајући у виду да екстракорпорална фертилизација, одн. вештачка или in vitro оплодња несумњиво подразумева експериментисање и еугеничке поступке над живим људским бићем, закључујемо да је овај поступак апсолутно неприхватљив и у супротности са елементарним људским правом на живот, као и са етиком здравственог радника.


• Члан 5.
  
  Еутаназија, као акт намерног пружања смртоносног средства, одн. поступка, или намерног непружања помоћи болеснику, са недвосмисленим циљем прекидања живота болесника, без обзира на жељу и захтев болесника или његове породице, је неетички и неприхватљив.


• Члан 6.
  
  Сваки поступак који има за циљ стварање људског бића генетски идентичног другом људском бићу, живом или мртвом, је у директној супротности са људским достојанством и самим тим, у супротности са светињом људског живота.
       Експериментисање на ембрионима у терапеутске сврхе, имајући у виду да ју супротности са Хелсиншком декларацијом, Конвенцијама из Овиједа и Париза, као и да нарушава елементарно право на живот и људско достојанство, не може се сматрати етички исправним.
       Експериментисање са ткивима која нису ембрионална или ембрионалног порекла, и то искључиво у терапеутске сврхе и уз поштовање медицинске етике и међународних споразума и закона, нису у супротности са светињом људског живота и људским достојанством.

     Удружењe православних медицинара „ВИТЕЗ”
     Српски сабор „Двери”